Пролазниче, сматрај достојним упознавања

мене што сам прерано умро,

и спознаћеш колико је судбина непостојана,

јер био сам виђен као неко искусан

у причама и подвизима,

а сада се само гроб и прах виде…

Један младић оставио је овај епитаф чије поруке су и данас, након две хиљаде година разумљиве: да је живот непредвидив, кратак, да је срећа крхка, да смо сви део истог круга. То је позив да живимо присутније, да учимо из личних и туђих искустава и да у сваком дану налазимо простор за оно што нас чини више људима.

Споменик који носи овај натпис налази се у дворишту манастира Тресије на Космају, у чијој близини је и био подигнут у античко доба. Стоји, окружен ружама, попут неког загонетног сведока давне прошлости поред стазe која води до цркве. Уз камени споменик расте и једно необично дрво чије увијене гране носе јесење гроздове тамноцрвених плодова. Дрво подсећа да је живот стална промена, камен да је смрт стална присутност, а део су једног призора. У томе се огледа и људска судбина, живот између онога што се мења и онога што траје, између тренутка и вечности.

Живети освешћено значи прихватити да је живот кратак. Када се сетимо да наше време није бесконачно, сваки дан добија значај који иначе лако превидимо.