„Види овај споменик, добри човече, и питај ко га је подигао:
у тузи за мном Хермесоген, и из сажаљења према нашем детету
Текли, с дивним увојцима – судбина, свемоћна, одузе јој живот.
Без свадбе, без мужа с којим би делила постељу,
не познавши страсти, отишла је чиста ка Богу.
Ако желиш да сазнаш ко смо ја и мој син,
чуј, пријатељу: он је Демостен, мој вољени син,
а ја сам Матрoна; град Победе био је моја отаџбина.
И мене су положили — четврту по реду — поред свога сина.“

Да ли сте се икада запитали шта бисте волели да пише на вашем надгробном споменику? Какву бисте поруку оставили будућим поколењима? Размишљање о томе није лоша срећа, нити изазива судбину. Хајде, људи, живимо у 21. веку! Сви знамо какав нам је крај суђен, а ипак дубоко у себи верујемо да смо бесмртни.

Иако је оваj епитаф у хомерском, епском стилу, по својој суштини није епски, већ лирски — у њему Хермесоген говори са љубављу и нежношћу о својој породици. Не треба да вас изненади што је аутор стихова мушкарац: у антици је уметност била готово искључиво мушка привилегија. Да, постоји Сапфо, али она само потврђује правило. Као и данас, жене су водиле домаћинство, рађале децу, бринуле о кући, и имале мало времена да гледају у звезде и пишу стихове.

Хермесогенова породица — Матрoна, Текла и Демостен — живела је пре око 1800 година у Никополису ад Нестуму, „Граду Победе“, како стоји на плочи. Град је основао цар Трајан у II веку наше ере, после победе над Дакијцима, и дао му је име по богињи Ники. На том месту је и раније постојало трачко насеље, али је Трајан од њега направио самосталан град са саветом, судом и правом ковања новца. Локална елита улагала је средства да се нови град уреди по највишим стандардима римског урбанизма — бедеми, форум, јавне зграде, терме и храмови. Укратко: Хермесогенова породица живела је у уређеном граду, са развијеном економијом, живом трговином, богатим јавним и културним животом.

Али, упркос благодетима цивилизације, здравствена заштита у антици није била ни налик данашњој. Просечан животни век био је 25–30 година. Жене су често умирале на порођају, мушкарци у ратовима. Смртност деце била је висока. Без антибиотика, чак и обична упала могла је бити кобна. Шта је тачно однело Теклу са „дивним увојцима“, и да ли су јој мајка и брат страдали у некој пошасти, можемо само нагађати. Али у овој плочи важно је нешто друго: она крије прикривену поруку коју су само упућени могли да прочитају — поруку да је породица била хришћанска.

Можда ћете рећи: „Па добро, и шта онда?“ Али ми живимо у времену слободе вероисповести. У Римској империји хришћанство је сматрано секташким, сумњивим покретом. Хришћани нису желели да учествују у јавним жртвама, свечаностима, играма, нити у жртвама за добробит цара — а то се сматрало државном издајом. За сваку несрећу увек би неко окривио хришћане. Као плима и осека, смењивали су се периоди толеранције и сурових прогона.

Посебно је занимљиво како је сам оснивач Никополиса, цар Трајан, гледао на хришћане. О томе имамо писане изворе: преписку са Плинијем Млађим. Плиније га пита шта да ради са анонимним пријавама — јер неко окривљује људе да су хришћани. „Испитујем их,“ пише Плиније. „Ако признају да су хришћани и неће да се одрекну, осуђујем их на смрт. Ако принесу жртву римским боговима и прокуну Христа — пуштам их.“ Трајан му одговара прагматично: не треба ловити хришћане, али ако упорно одбијају жртву — казнити; анонимне дојаве игнорисати. Хришћанство је, дакле, било забрањено, али власти нису желеле хајку.

Због тога можемо претпоставити да је Хермесогенова породица живела у страху: не стално прогањана, али увек под потенцијалном оптужбом. А вера је као богиње малих богиња — тешко је сакрити је.

Које су, онда, скривене хришћанске поруке у натпису?

У Римском царству је постојало много богова. Пагани по смрти нису ишли на „небо“, већ у подземни свет, преко реке Стикс, где их је прелазио Харон — па су се мртвима стављале кованице у уста као плата. Али у овом епитафу Хермесоген каже да је Текла „отишла чиста ка Богу“ — то је јасан хришћански израз.

Али прочитајте пажљиво и други стих: „Теклу, са дивним увојцима, свемоћна судбина однела је.“ Плоча припада III веку, када хришћанство тек почиње да продире у наше крајеве. Стари обичаји и веровања још нису били ишчезли. Реч „судбина“ — мојра — јасан је траг паганства. Тако се у једној јединој плочи укрштају две вере: хришћанска („отишла чиста ка Богу“) и паганска („судбина је однела“). Породица је живела у прелазном времену, када су се ново и старо прожимали.

На надгробним споменицима из Никополиса видимо имена трачка и грчка: Севт, син Битија; Пирила и Калпе; Аполодор, син Пора; Салас и Мукасес. Имена Хермесоген и Демостен су грчка, али Текла је име малоазијског, вероватно сиријског порекла. Да ли су јој родитељи били досељеници из Мале Азије? Или је то име постало популарно међу хришћанима? Света Текла била је племенита девојка која је, чувши проповед апостола Павла, примила хришћанство, одбила брак и посветила се Христу. Према легенди, више пута су покушавали да је погубе, али је сваки пут чудом била спасена.

Како год било, знамо да Текла из Никополиса није живела дуг живот попут своје славне имењакиње.

Плоча коју је Хермесоген подигао — исписана љубављу и болом — личи на писмо из другог света. Он нам шаље поруку да је живот кратак, а сећање вечно. И да је једино што надживљује судбину — љубав. За онога ко уме да чита између редова.