4 ) Arius vel [M]arius Beshevliev, Arius Gerov, Marius Sharankov; Coryphus Beshevliev, Gerov, Goryphus lapis

5-6 ) refec[t]|o Gerov

8 ) Arius Beshevliev, Gerov, Marius Sharankov

Посвета је упућена Дијани –богињи коју су највише поштовали на територији данашње северне Бугарске. У римској религији, Дијана се сматрала заштитницом природе, посебно дивљих животиња и лова, а поистовећивана је и са грчком Артемидом. Као заштитница путева, ноћи, светлости и рађања доводи се у везу са грчком Хекатом, а такође и са Месецом. На Балкану су њене функције много шире: она се доживљава као врховна богиња. Често се јавља у пару са мушким божанством, које се назива или Аполон (који је у грчкој митологији брат Артемиде) или Силван (римски бог природе и земљорадње). Дијана носи епитет „Августа“ („света“, „обожавана“), који је представља и као божанство повезано са римским царем (Августом) и његовим култом. Све до сада познате посвете Дијани са епитетом Августа из Доње Мезије повезане су са официрима легија стационираних у овој провинцији – Прве Италијанске и Једанаесте Клаудијеве легије. Веза посвете са царем и његовим култом изричито је наглашена и формулом „за здравље“ цара, која је карактеристична за посвете које подижу државни чиновници као израз оданости цару и римској држави. Цар се помиње својим личним именима и надимком „побожни Август“, али без уобичајеног почетка званичне титулатуре („император Цезар“). Име Марко Аурелије Антонин званично су носила тројица римских царева, које данас — ради разликовања — називамо: Марко Аурелије (II век), Каракала и Елагабал (прва половина III века; код последње двојице ради се о незваничним надимцима). У овом натпису легија носи надимак „Антонинова“, који се додељивао у време Каракале и Елагабала (не и Марка Аурелија). Титула „побожни Август“ (Pius Augustus) карактеристична је за Каракалу, док се код Елагабала јавља „побожни и срећни Август“ (Pius Felix Augustus). Поред тога, Елагабал је после смрти проглашен за непријатеља народа и његови портрети и помени били су уништавани, а у овом натпису нема брисања царских имена. Због тога се натпис доводи у везу са царем Каракалом, у време његове самосталне владавине (212–217. године н.е.). Дедикант носи два имена римског грађанина – комбинацију породичног имена и надимка. Породично име Марије је традиционално римско, често се среће у Италији и у Царству уопште, али у провинцији Мезији је ретко (постоје још само 3–4 примера, повезана са војним лицима и њиховим породицама). Надимак Кориф (Coryphus), у натпису забележен у облику карактеристичном за позни латински – Гориф (Goryphus) – грчког је порекла и потиче од речи са значењем „врх“, како буквално тако и пренесено, али и „висина“, „изврсност“, „глава“. Име је имало пожељан или описан карактер. Ово конкретно име није познато са других натписа; забележена су само четири ранија примера његових варијанти, и то из грчких натписа ранохеленског периода (IV–III век пре н.е.). Сродно по значењу и пореклу је име Corymbus, које се чешће јавља. Комбинација римског породичног имена и грчког надимка често указује на порекло из источних делова Царства, посебно код људи који нису била римски грађани по рођењу, него су грађанство стекли накнадно. Међутим, у случају Марија Горифа, ова могућност је мало вероватна, јер су војници у римским легијама морали бити римски грађани. Он је обављао дужност примипила, или првог центуриона (главног центуриона прве кохорте у легији) – највиши положај до кога је обичан човек могао да напредује у римској војсци. Ова дужност обично је означавала крај војне службе у години пред почасно отпуштање, али посебно истакнути примипили били су укључени у коњички ред и настављали каријеру као официри. Синови примипила обично су кретали стопама својих очева ка војничкој каријери или су заузимали положаје у локалној администрацији. Прву италијанску легију основао је цар Нерон, а на почетку владавине цара Веспазијана, око 70. године нове ере, премештена је у провинцију Мезију (касније подељену на Горњу и Доњу Мезију), у војни логор Нове (код данашњег Свиштова, око 50 километара од Никопоља). Легија је остала на том месту и у наредним вековима, најмање до средине V века н.е., учествујући у различитим походима дуж граница Царства. Њене јединице биле су распоређиване на разним местима у провинцији, а понекад се део њих слао и у друге провинције. Могуће је да је један такав одред био стациониран и у околини Никопоља, или да је натпис у средњем веку пренет из Нове или Ескуса (код села Гиген), где је такође посведочена јединица Прве Италијанске легије. Натпис помиње обнову чесме/извора, односно реконструкцију старијег светилишта. Извори су били уобичајени делови светилишта, посебно оних чија су божанства повезана са природом, и често је управо присуство извора било предуслов за настанак култног места. Натпис из Никопоља не наводи да ли су око каптираног извора постојале друге грађевине; вероватно су постојале помоћне зграде, али је могуће да није постојао велики храм и да су се ритуали изводили на отвореном. Дрвеће засађено око извора било је део светог гаја, једног од најкарактеристичнијих елемената светилишта Дијане и других божанстава везаних за природу. Ови свети гајеви (лат. lucus) обично су биле природни, али је било неопходно њихово одржавање. Са друге стране, свака људска интервенција у светом гају била је непожељна, па је чак и за најмање радове попут орезивања или уклањања сувих грана и стабала било потребно изводити посебне ритуале како се божанство не би разгневило. Исто је важило и за поправку каптаже извора и саме чесме. Вероватно је читав процес обнове и садње дрвећа био праћен поворкама и приношењем жртава. Све радове надгледао је Марије Диогенијан, који носи исто ретко породично име као дедикант Марије Гориф и очигледно потиче из његове породице, највероватније његов син. За разлику од чисто грчког Горифа, надимак Диогенијан изведен је од грчког имена (Диоген), али је проширен латинским суфиксом (-ијан), што сведочи о напреднијем ступњу романизације и жељи (родитеља) за интеграцијом у римско друштво. Диогенијан је био задужен за организацију и надзор важних радова у вези са битним светилиштем и царским култом — не толико да би помогао оцу колико да би стекао лични углед у локалној заједници. Пошто се уз његово име не наводи никаква функција или припадност војној јединици, вероватно је био врло млад и није тежио војној каријери као његов отац. Уместо тога, очекивало се да преузме административне положаје (укључујући свештеничке функције повезане са царским култом) у неком од римских градова у региону.