Погледај овај споменик, драги путниче, и упитај ко је човек који га је подигао;
О, то беше Хермоген, који је туговао за мном и нашом кћерком,
Теклом, коврџавом девојком коју је Судбина немилосрдно узела.
Чиста беше, јер заиста никада није познала мужа;
О, Боже, прими је такву, непорочну страстима и браком.
Сада дозволи да ти кажем имена двоје других који овде почивају.
То је мој храбри дечак, по имену Демостен,
син Матроне — то сам ја, и живех у граду Победе.
Као четврти у гробу, поред свога сина, положен беше отац и муж.

Време је да пођем, мислио је Хермоген. Потражиће неки други Никополис, осећао је да га је овај протерао, лишио свега што му је било драго.

Ништа га више није везивало за град на реци Нест, у који су се његови родитељи, грчки досељеници из Мале Азије, населили још пре његовог рођења. У том граду Хермесоген је одрастао, између via militaris на северу и via Egnatia на југу, у буци форума где су од јутра до мрака безуби старци гунђали о славној прошлости и пропадању људских морала: све је страшно, све је срамно, нико више не поштује старе, политичари су покварени, а омладина не зна напамет ниједан стих Илијаде или Енејиде — и тако у недоглед.

Као дечак, Хермесоген се играо међу блоковима мермера који су чекали да буду укрцани на бродове, довожени воловским запрегама из оближњих каменолома. Провлачио се између стубова храмова и крао парче хлеба или комад меса из приноса намењених боговима. А у Никополису је богова заиста било много. На градском новцу били су ликови Аполона, Ареса, Артемиде и Асклепија; постојали су храмови Зевса, Посејдона и Плутона, ненадмашни по раскоши; мештани су поштовали и Коњаника, речног бога који је помало подсећао на Диониса.

Хермесогенова породица донела је са собом и име једног новог бога — оног кога су до недавно морали да поштују у тајности. Сада су му се људи све отвореније окретали, из дана у дан све смелије. Ипак, тешке муке чекале су оне који су се клањали Спаситељу, а путеви Царства били су обасјани бакљама које су осветљавале хришћане на крстовима — жртвене јарце за свако зло. Али времена се мењају, као и људи.

На једном од локалних хришћанских сабрања Хермесоген је упознао младу Матрoну. Она је рођена у овом граду, који су — ако је веровати старцима са форума — основали Марко Антоније лично, у знак победе код Филипа, пре него што је Август окренуо нову страницу римске историје. Али колико се могло веровати тим старцима, загледаним у прошлост, који су очајнички тражили нешто чиме би се поносили, пошто им је телесна снага већ одавно ишчилела? Како год било, сви су били захвални „најсрећнијем цару“ Трајану што је указао част њиховом граду и подарио му посебне повластице. Једна од њих било је и ново име — Никополис ад Нестум.

И Хермесогенова и Матрoнина породица биле су имућне, образоване и искрено одане Христу. Њихов брак био је благословен оног тренутка када су им се руке додирнуле над светим хлебом.

Хермесоген је био срећан. Али на срећи се не ваља дуго задржавати — богови су љубоморни, и стари и нови. Колико би стихова требало да посвети оним блаженим данима када је дочекивао излазак сунца и испраћао залазак заједно са својом вољеном, скромном супругом? Матрoна му је родила двоје деце: Демостена, радозналог и речитог дечака, налик ретору по чијем су му имену дали, у нади да ће се служити речима, а не мачем; и коврџаву Теклу, благу и снажну у исто време, тврдоглаву и одлучну попут Текле Мученице из Иконија, прве следбенице апостола Павла. Подвргавали су је страшним мукама, али су и људи и звери узмицали пред њеном вером.

Један стих, само један стих био би довољан — помислио је Хермесоген стојећи пред плочом под којом су сада лежали сви које је волео, однесени пре времена болешћу.
„Овде је живела срећа.”

Али се предомислио. Одлучио је да пусти Матрoну да проговори; заслужила је да буде упамћена у овом граду. Наредио је каменоресцу да и његово име уклеше уз имена оних са којима је делио љубав и крв — усамљено „Хермесоген“ на празној плочи касније му се није чинило исправним. И онда је отишао.

Куда ће га ноге одвести — није знао. Римски пут, широк, поплочан великим равним каменим плочама, носио га је далеко. Царство је било огромно, а његеви путеви чинили су гигантску мрежу која је секла планине и премошћавала моћне реке. Могао је кренути ка другим градовима који су носили име Никополис — оном на Истру, или онима у Епиру и Египту — у потрази за својим другим „ја“, за својим двојницима, у нади да тамо још неко живи срећан живот.

Гласно је изговорио речи које је изабрао за почетак епитафа:
„Погледај овај споменик, добри човече, и питај ко га је подигао…“

Замишљао је пролазнике како се питају: да ли су ово били стварни људи? Наредни стихови наговештавали су хеленску славу и источњачку побожност, трачку тврдоглавост и хришћанску наду. Ово, чинило се, није био само надгробни натпис за Матрoну и њену породицу; била је то мапа самог града. Града који је истовремено постојао и није постојао; Никополиса који је први, али и један од многих; дома једне породице чија су имена звучала као да су узета из ризнице прича — испричаних код Хомера, преписаних из говора античких ретора, утканих у хришћанске легенде.

Оно што Хермесоген није могао знати било је да ће вековима касније у ове крајеве доћи варвари. Доћи ће у масама, на коњима и у колима, плавокоси и тамнокоси, високи и ниски, али сви подједнако немилосрдни и похлепни. Преплавиће земљу и ни реке, ни брда, ни зидине и куле неће их зауставити. Град на Несту престаће да буде симбол победе — престаће да буде град. Дошљаци ће дизати његове камене блокове и односити их, да негде другде од њих граде своје домове.

Али једну камену плочу неће моћи да однесу. Закопана у земљу, остаће тамо, као да је магијом укопана у тло. Варвари неће знати шта на њој пише; чудна имена која је носила преносиће се са уста на уста, из године у годину, из века у век, а деца ће шапутати легенду: ако неко ноћу изговори та имена крај камене плоче, чуће како мермер говори и плаче — плаче сузама града који одбија да буде заборављен. Старе жене ће додавати да је ту живела једна девојка, по имену Текла, коју је судбина однела пре брака, и која се Богу предала чиста; да је она била жртва коју је град принео у нади да ће бити спасен. Причало се и да су камени блокови однети из овог града — где год да су данас — чудесни, јер под одређеним углом светлости на трен откривају тајанствене натписе.

„Матрoна — то сам ја, и живим у граду Победе.”

Хермесоген је ишао не осврћући се. Није могао знати шта ће се све догодити у будућности. Али је знао да град живи не онолико дуго колико му стоје зидине, већ онолико дуго колико се памте имена људи који су у њему живели.

И знао је да ће онај ко прочита овај епитаф — вратити живот овом граду.