Овај град, забачен уз обалу Евксинског понта, са белим мраморним храмовима и каменим улицама и зидовима који дуго држе топлину летњег сунца, је мој дом. За толико година овде нема плоче по којој мој  корак није било, Сједефене миди су се уложиле у камене и град нам сјаји на сунцу.

Само плочице пред храмом ми не сјае! И како, кад ова досадна црница пред улазом све више се разлива? Сок њен лепи по мрамору, свуда има петна као осушено мастило које нико не може добро да одстрани. Рекла сам мајсторима које одржавају храм да је режу. Ништа добро не доноси ова дрво! Само неред и гадост, говорим им ја. Али не – богата је плодова, свештена је, кажу ми. Свештена, како да не. Просто расте пред храмом годинама и ако је не одрежемо, он ће изгледати као блатна кућа, а богини то неће прићи. 

Ја сам Зуке – жрица Великој богини мајци, Кибеле, чуварке плодности и живота. Не знам колико је древан Дионисопол, али је ту много пре доласка наших данашњих господара, Римљана, а храм за који се бринем је бар седам осам генерација уназад. Наш град је још старији. Зовемо га Дионисопол у част бога чије лице је радост и заборав, али и туга скривена у вину, а неки од људи овде и даље га памте под именом Круној, Извори. Тако је био познат када су овуда живели само моји прадци Тракијци, Кробизи, и Грци. А сада… Разноликости су се накупиле. 

У храму ми, жрице, палимо тамјан, помешан са лавандом, нудимо дарове од грожђа, смокава, маслина и црница. Ови плодови су симболи щедрости којом нам Великa Мајка дарује. Постављамо их на олтар, осликану прелепим приказима богине – она је млада, мајка и заштитница, држи у рукама класе житне и змије. Она је вечни живот, она је природна сила. Сваког јутра праћам све да буде у реду – њена статуа да није покривена прашином, тамјан да гори равномерно и млади жрици да уче нове песме и молитве. Това није један лак посао, већ позив у који су потребне године учења. И изгледа да су и учитељице мојих учитељица биле добро, јер кад је пре некада земља потресла и прогутала куће и храмове, па и целу суседну Бизоне, наш град и наш храм су били поштедјени. Али сигурно тада још није било црнице на улазу која би огрђила мрамор!

Дани у последње време пролазе све брже. Све се мења. По улицама се говори о чудним верама – нешто ново што долази из Јудеје, нови бог који проповеда љубав и мир. То је добро, али морамо ли заборавити наше богове и ритуале? Сањала сам га – тамна река која залива њиве и наше храмове. Чујем ове речи са страхом и збуњеношћу. Како богинја која је мајка свега живог може бити заборављена? Да ли ће доћи време када ће наша поворка и жртве бити забрањени, а наш храм разрушен? Страх ме је, а и бесна сам – зар због тога све чешће се нервирам на црницу, зар ми је та мува у главу да одрезем? Да је одрежем, неће ли донети непознате богове у наш град?

Наш живот је исплетањ ветровима трговине. У луци нам пристижу бродови са Тасоса, Хераклеје, Синопе, па и даље, товарени амфорима вина, маслине, разне керамике и мирисних ствари. Заузврат одвозе жито из нашег црноземља, мед, восак и коже. Понекад и са људима – тракијским и скитским робовима, плененим у боју. Наш град је мешавина језика, одеће и богова – грчких, тракијских, па чак и египатских. Храм Понтијске мајке се уздиже близу пристаништа, на највишем делу, чије степени се селе са тераса града. Кажу да је подигнут још када су наши прадеди били под сенком македонских царева. Његове врата гледају на исток, ка излазе сунца, и јутарња светлост прва љуља лице богини седећи на трону, са лавом до ногу.

Сваку пролећну обнову месец Тауреон, месец који је први у календару великог грчког полиса Милета, на осми дан обележавамо пробуде природе. То је време радости и обнове, када поворке осветљавају улице, а мирис зачинског и слатког вина се носи међу народом. Ја не могу да седим тада овако, толико посла има! Скупљам са женама из града најљепше цвета – макове са ливада, ирисе из потока, манго? (нека преводени одсу) тену лаванду и ружино цвеће. У венацима за богину и олтар. Потом долазе жртве – јагњића чија бела вуна подсећа на пјану морску пјануји и голубове чији глуви гав се промешује са нашим молитвама. Пре изгриза мора прво морам очешати кораке и лиснути воду да избришем мастило црнице да се не изложимо! Процесија пролази кроз уске улице, тераса за терасом, док стижемо до храма. Деца носе корпе са цветљем – мушка серш? влас; и мирис руже и розе у ваздуху. Ја корачам испред, са хитоном до зглобова и велом над косом, као што бащина обичај налаже. У руци држим чаша вина, а жене из града се постројавају около мене као жива круна. Делим им слаткише и заслађено вино, а на крају и савет – празник је посебан. Поносно сам зато што знам да поштујем традиције мојих прабака тракијаких које су призивале Мајку да чува плодност земље и женске утробе. Мој супруг, жрец Диониса, стоји поред мене за време великих празника. Вино и земља – наши божанства су различита лица истог почетка. И обоје знамо да без благословије их пристаниште ће опустети, а поље ће пресушити.

Не престајем да се жалим на црницу. Одрежите је, па! Ови петнастији ће нам отерати посетиоце, говорим мајсторима. Не слушају ме. Као да ме не чују и не виде. Тако ли се старост дешава? Ах да сам још увек млада и лепа као што сам некада била кад су ме извајали поред богине, друго би било. Миленa сам храму и јер и мој лик је ту. Велика ми част учинили пре годину. Ако подигнем поглед, видим камену плочу са ликом Богине, али и себе – младу жрицу обучену у дуги хитон и са воалом, са руком пруженом над олтаром, а до мене је Мајка – величанствена, са чином фиале и тимпана, заштићена од лавa који нам чува. Ах, каква времена беху! Мајстор нашег града је израдио камени релеф. У рано зоре ми је шапнуо о другим световима, где људи нису обавезани према толико закона и обичаја. Рекао је да док ме милује, као да дотиче месо богини и она удахне снагу његовим рукама. Његова вештина да ствара вечност у мрамору ме зачарала, па и ко може да ти Sonn да даје веће поклон? Већ давно нећу бити, али душа ће бити увек уграђена у камен. Није ми смело да пођем са њим, страх је надвио мене да останем. Ни са својим мужем Теаген не. Не усуђих да напустим богинју.

А сада не престајем да мрморам и за црницу, и за нове богове и променљиви свет. Боим се да сам ја последња жрица која ће чувати храм. Остали се плаше, а млади чак не желе да уче ритуале. Кажу: „Зашто да губимо време када стиже ново?“ Ја међутим држим се речи, знам да само реднемо црницу и храм да заблиста, и Велика Мајка ће наставити да нас чува. И даље ћемо гледати с високе стене ка понту, Гостопримљиво море. И оно је промедило име. Пре нас, наши дани га називали Негостопримљиво – због бура, магле и подвалних текућа. Али ми који живимо овде знамо да у мору нема свесне зла, оно је као сам Дионис – щедро ако га поштујеш, и без милости ако га пренебрегнеш.

Рекла ли сам да сам Зуке, кћер Хераклида, супруга Теагена, сина Мосхиона и жреца оснивача Диониса? Скоро ћу завршити четврто деценију живота. Ето ме – стара, досадна, mdnкача, али верна Понтијској мајци која чува живот и земљу, иако осећам како нови свет тихо навиру преко порога, између лишћа црнице. Потискива ме сенка њена, али понекад подижем руку, одрежем од плодова ѝ и уживам у њиховом сладком укусу, иако прсти постану мастилени. Ако не храм, барем црница да остане овде?

Ја сам Зуке, кћер Хераклида и жена Теагена, жреца Диониса. Живим у Дионисополу, на крају света, где се јабрани дочекују са морским обалом, а ветар преноси мирис лаванде и ружа. Хвала ти за живот, Понтијска Мајко! Богоси све које се сете и све које забораве. Нека море чува твоје име!