Valentin je proveo prve godine pored vojnog kampa gde je služio njegov otac. Ali kada je car Septimije Sever bio prinuđen da maršira sa vojskom prema večnom neprijatelju rimske imperije, Partiji, Diofan je zaključio da bi bilo opasno da na nepoznato dugo ostavlja svoju porodicu na dalekoj severnoj granici, dok on sam ratuje na drugom kraju naseljenog sveta. I da li bi se uopšte vratio odatle živ? Zato ih je poslao u svoju domovinu, u prosperirajući Augustu Trajanu u Tesaliji, kod svog rođaka, takođe zvanog Diofan – i oboje su ponosno nosili ime svog dede, jednog od prvih građana koji se nastanio u novostvorenom gradu i uzdigao njihovu porodicu. Valentin nije video oca više od pet godina – strogi car nije dopuštao duge odsustvovanja – i jedina veza bile su retke pisma u kojima Diofan opisuje daleke zemlje i rimske pobede, a još redje pokloni koji su uspeli da stignu do Traje preko povratničkih vojnika. Valentin se već naučio da čita i piše i često bi ponovo čitao pisma, a zatim bi prepričavao ukrašene podvige svog oca da se hvali pred drugom decom. Njegov rođak Fronton, koji mu je kao stariji brat, bio je izvanredan trkač, brži od svih u gradu, a kako se pokazalo nekoliko godina kasnije, kada je pobedio na igrama u Rodu i na samim Olimpijskim igrama – brži od celog sveta. Valentin je takođe bio dobar u trčanju, ali je više voleo bacanje koplja i streličarstvo, jer su ga podsećali na njegovog oca, a i majka mu Kandideja ga je uvek hvalila. Jedan od proroka u hramu Apolona, kojeg je porodica poznavala, bilo da se radi o ohrabrenju ili istinskom podsticaju bogova, predvideo je da će Valentin slediti očevoj stazi i biti nagrađen od samog cara. Kada je Diofan pisao da će se, posle godinu dana – ako bogovi dozvole – vratiti kući, Valentin je dan za danom odlazio do južne gradske kapije da proveri da li njegov otac ne dolazi, iako skoro nije imao sećanje na to kako izgleda. I ipak ga je prepoznao. Bilo je pred zalazak sunca, i poslednji žuto-crveni zraci sunca su činili da srebrne ukrase i odlike na Diofanovom karminastom odelu svetlucaju kao zlato.

Zaravljen u ovim sećanjima, Valentin, već starac i sam veteran, stigao je do ateljea kamenorezačkog Agatona.

• Zdravo, gospodine!
• Budi zdrav, vajaru! Želim da naručim spomenik za svoje roditelje.
• Kakav da bude? Gledaj, ovde imamo stelije, ove su skromnije, one su reljefne, a pozadi možeš videti oltare. U kog groblja su položeni tvoji roditelji?
• Nisu u gradu. Moj otac je bio veteran i kupio je posed dvadeset milja odavde, kod Karasure.
• Ne brini, pobrinuću se za prevoz i poslaću jednog od svojih momaka da ga postavi.
• A praviš li statue?
• Naravno. Moji učenici upravo poliraju dve velike figure, muškarca i ženu. – i poveo ga u unutrašnji dvorište radionice.
• Divne su, ali ne liče na tatu i mamu.
• Dodaćemo natpise sa imenima i biće jasno da su to oni. A mogu da izradim i nove glave, ako mi opišeš kako treba da izgledaju. Ili ako imaš njihov portret. Valentin odjednom shvati da vajar neće moći da izradi statue ako nije video svog oca i majku. Oh, da je tu bio tatin prijatelj Hrest iz Nikomideje.
• Za starog vajara Hresta pričaš? – pita Agaton. Valentin je nesvesno izgovorio misao naglas.
• Da, on je poznavao moje roditelje i mogao bi ih pretvoriti u kamen.
• On je moj učitelj u umetnosti i još uvek je u gradu. Veoma je star i retko radi, ali uz zajedničke napore ćemo napraviti lica. Sada ću ga poslati da se pozovu.
• Apolon čuo je moju molbu! – ponovo je mislio naglas Valentin. – Želim da mi napraviš i jedan reljef Apolona sa zahvalnim natpisom, da mu se odužim za ovu srećnu obradu. Dok su čekali dolazak Hresta, a Agaton otišao da pogleda šta rade đaci, Valentin se ponovo vratio u prošlost.

Nakon što je otac Diofan pristupio porodici, često su raspravljali o Valentinovoj budućnosti. Učitelj retorike je uveravao Diofana da momak ima dar i da bi bilo dobro da ga pošalju u neku od velikih škola, na primer u Atinu ili u Sparte. Drugi su isticali njegove izvrsne poznavanje latinskog jezika (naučio ga je kao dete u vojnom kampu) i ga usmeravali ka službi u provincijskom gradu Perintu ili metropoliji Trahije Filipopolis. Mnogo ih je predviđalo i političku karijeru u Augu Trajani, kao što se desilo sa mnogima od njegovih rođaka. Ali uprkos tim razgovorima, Diofan i Kandideja su znali da je Valentin već odabrao put svojih očeva, i podsticali su ga, iako su se istovremeno plašili opasnosti vojnog života i brojnih ratova koji su se poslednjih godina vodili na granicama imperije. Valentin je imao 21 godinu kada se u gradu pojavio poslan od cara centurion da mobilizuje mlade za istočne legije. Kao sin veterana, odmah su ga prihvatili i tako je počela njegova sanjana vojna služba. Prednost Valentina da tečno govori latinski brzo ga je uzdignula pred komandantima oficira, koji su gledali sa prezirom pa čak i gnušanjem na to kako brojni vojnici sa istočnih delova imperije jedva izgovaraju koju reč na jeziku Rimljana. Zato su mu još u prvim godinama službe dodelili zadatak da saopštava nove šifre oficirima i udvostručili mu platu. Ujutru se Valentin bude pre svih i obilazi logor sa šifrom. Tokom jedne od kampanja protiv Parta uspeo je čak da spasi logor od iznenadnog napada – stražari su spavali, a jedino je Valentin primetio mnogobrojne Varvare koje su pokušavale da se popnu preko zida i otvore kapiju iznutra za skrivenu vojsku koja je bila blizu...

Na vratima se pojavio bele kose starac sa štakom.

• Agaton, isplati li se starom svom učitelju da dolazi na noge kod tebe, umesto ti da me posećuješ? To li ti je pobožnost i poštovanje?
• Oprosti mi, učitelju! Ali sam Apolon nam je sam dao predlog da te pozovemo. U tom trenutku Hrest je primetio Valentina koji stoji u zadnjem delu ateljea.
• A nije li ovo Valentin, sin Diofana! Prošlo je gotovo trideset godina, ali, kunem se Apolonu, ne mogu da pogrešim njegov lice.
• Hrest! – Valentin nije uspeo da prikrije svoje iznenađenje.
• Mislio sam da sam mrtav, zar ne? Prava je da smo iz tog vremena ostali samo malo ljudi.
• Neka Apolon i svi ostali bogovi čuvaju te i pomažu ti! I molim te, ne ljuti se na Agatona što te posla da pozovu. Ja sam ga naterao jer samo ti možeš pomoći da napraviš lica mojih tata i majke.
• Drage Kandideja i Diofan – sećam se njihovih lica kao da sam ih video pre trenutka, i mogu ih oblikovati od kamena. Samo dljelo i čekić svakom godinom postaju sve teži u mojim rukama, ali imamo mlade i snažne ruke Agatona.

Kada je mesec otišao ka kraju, Valentin je došao kod Hresta i Agatona da vidi gotove statue. Belo kamene blistalo je, osvetljeno suncem, a Hrest je bio oduševljen svojim stvaranjem, koje mu se činilo da mu je vratilo mladost. Pokazivao je Valentinu s jedne statue na drugu, i obojica su se prisećali detalja gestova, hoda i čak načina govora Dijofana i Kandideje. Hrest je takođe pokazao i ogroman blok oblikovan kao osnova za veliku kolonu:

• Ovaj kamen će biti postolje; već smo pripremili utore za pričvršćivanje statua. Sada mi reci kakav natpis da napišemo. Valentin je stajao pored dve statue. Hrest je bio oduševljen sličnosti koju je uspeo da prenese na njihova lica:
• Trojica ste upravo kao pri otkrivanju Augusta, kada vas je car Aleksandar pohvalio. Sećaš li se kako nas je iznenadio njegov rani dolazak u grad i poslali su me rano jutro pre ceremonije da dopunim natpis iznad kapije hramа? To je bila najznačajnija narudžba za naš atelje – osam statua,-relief frize, oltari, natpisi. Tvoj otac je bio zadat od strane drugih veterana da proverava kako radimo, jer su rokovi bili veoma kratki, i naučio me kako da pišem na latinskom. Ali napori su se isplatili, a procesije, žrtve i ceremonija sa carom i njegovom majkom bili su zapanjujući; pričaju da čak ni poseta Septimije Severusa i njegove porodice nije bila toliko blještava. A samo godinu i po kasnije naterali su nas da uništimo statue Severusa Aleksandra i njegove majke Mameje i da izbrisemo njihova imena. Kakva vremena!

Kakva vremena, pomisli Valentin. Bili su iscrpljeni dugim borbama sa Partima na istočnoj granici imperije, a sa severa su neprestano stizale vesti i glasine o upadima varvara, paljenim gradovima, ženama i decom ubijanim i odvedenim u ropstvo. Sve više vojnika je negodovalo i insistiralo da car okonča kampanju u Aziji i vrati ih u Evropu da bi mogli da brane svoje domove i porodice. Valentin je znao da Augusta Trajana nije u opasnosti, ali je saosećao sa vojnicima prozora, a i sam je želeo da ponovo vidi svoje roditelje i zemlje Trahije. Zato, kada ga je car pozvao da ga nagradi za spas vojnog logora od iznenadnog napada Parta, nije se oklevao da podeli Severu Aleksandru strahove i brige vojnika. Mesec dana kasnije sklopljen je pogodn peац sa Partom i car je povodio mnoge vojske u novi pohod protiv severnih neprijatelja. Sa Azije su morali preći brodovima u Trajanu, a odande stići granicama kopnom. Izvorno objavljeni put nije predviđao prolaz kroz Augusta Trajana, ali kada su stigli do Perinta na Tračkoj obali Propontide, provincialni upravitelj je Severu Aleksandru predao pismo traijanskih veterana, koji su podigli hram cara i molili ga da dođe na njegovu posvećenost. Car je najpre odbio, ali sledećeg dana su mu saopštili da je obris Hemus već prekriven snegom i prelazak vojske preko, u Dolnu Makedoniju, biće veoma otežan. Tada je Aleksandar, koji je po iskustvu znao da zimski napadi varvara slabe, odlučio da provede najhladnije zimske mesece u Trajanu i da pređe na sever proleće.

 

Valentinove vojske, umorne od dugotrajne i teške kampanje u Partiji, želele bi da se odmore i okupe snagu za nove bitke. Car je prvobitno najavio posetu Augusta Trajane i osvećenje hrama za 30. novembar, nakon više od meseca dana. Nestrpljiv da vidi roditelje i pređe tih dvesta milja koje ga delile od njih, Valentin je neprekidno molio bogove da dani brže prođu. Možda su čuli njegove molitve, jer moćna carica majka Julia Mamaea je iznenada odlučila da pomeri osvećenje hrama na idu idu meseca – trinaesti dan meseca, kada Rimljani proslavljaju Gošćavku Jovanu, pa su vojske morale odmah poći ka unutrašnjosti Tračije. Valentin je poslao vest da će stići dan pre idu, a njegovi roditelji su ga čekali na gradskoj kapiji sa istim uzbuđenjem kakvo je on, kao dete, očekivao povratak oca.

Osvećenje se dogodilo sledećeg dana. Veterani, koji su finansirali izgradnju, sastali su se s mladim Severom Aleksandarom rano ujutru da mu pokažu enterijer zgrade i da naprave završna usklađivanja za ceremoniju, a njihove supruge su dočekale njegovu majku Julia Mamaea na pokrivenom portiku uz obližnji hram Getona. Kada je došlo vreme za svečano otvaranje, car i njegova majka izašli su sa veteranima i njihovim ženama na trg ispred hrama i sačekali procesiju koju je vršila glavna sveštenica i prvak sveštenicima iz agore u donjem delu grada. Grupe vojnika sa orlima i standardima legion i sa visokodnošenim srebrnim bistevlima Severusa Aleksandra i bivših careva zauzele su mesta duž dugih strana trga. Car je ispitao veterane gde su služili, u kojim kampanjama su učestvovali, kako danas žive i da li im je potrebna neka pomoć. Diofan je pričao o svojoj vojnoj karijeri, ali odjednom je primetio sina među vojnicima i zatajio je.

Aleksandar je pratio njegov pogled i rekao:

• Valentin je iz ovog grada, sigurno ga poznaješ. Diofan se zbunio da car pozna njegovog sina imenom, ali se brzo pribrano i odgovorio:

• On je moj sin, gospodaru. Aleksandar je dao znak Valentin da se približi, pozvao i Kandideju, koja je stajala među plemićkim ženama oko carice Julie Mamae.

• Izuzetan sin imaš, Diofane, dostojan Rima, cara, Auguste Trajane i oca svog!

• Neka te bogovi štite, gospodaru! – uzdahnuli su Kandideja i Diofan, dirnuti do suza. U tom trenutku iz odaje i novog gimnaziona, takođe posvećenog mladom caru Severu Aleksandru, iza kolona portika obojenih u purpurnu traku, pristigla je kolona omladine, sa vencima i belim odelima.

• Neka bogovi čuvaju gospodare zauvek! – uzviknuli su mladići kao odgovor, zajedno s narodom koji se okupio. Valentin je blistao ponosom i radošću, kao da massa pozdravlja njega, a ne cara. On je ispunio snove svoje majke i oca...

• Dakle, reci mi o natpisima – iz memorije ga izvlači glas Hresta.

• Već sam postavio ploče sa njihovim imenima. Ali želeo bih da budem tu i sa njima.

• Onda da otkova i tvoja statua?

• Ne, bilo bi neprikladno da dete stoji podjednako sa roditeljima. Ali znaš šta – možeš dodati mali moj prikaz kao reljef na postolje statua. Tako ćemo zauvek biti zajedno.