1 )
1 )
У овом епитафу повремено се јављају дактили и јамби на местима где се тежи извесном уздизању мисли и стила; израз тиме добија поетски тон, а метрички токови настају као њихов нуспроизвод. Епиграфске песме оваквог типа називају се commatica. Алитерација као средство наглашавања особена је за латински језик још од Плаута. Добар пример налази се овде у hic … hunc humauit paruolum — „овде је овај малишан сахрањен од оца који је остао сам“. Следећа реченица, cuius … dolet, помало је неспретна. Чини се да значи: „(отац), обузет болом за њим, пати од самог погледа на светлост дана“. После имена, титуле и улоге посветиоца (Vlpius … pater), последња реченица је нарочито значењски снажна: a quo sibi sperabat — „од кога се и сам надао (да ће једнога дана примити погребне почасти)“. Ова мисао „пре би требало да ја лежим овде“ уобичајена је у епитафима. [Војин Недељковић]
A. von Premerstein, N. Vulić, Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Institutes in Wien 3, 1900, Beiblatt 118–119, no. 11 (drawing)
A. von Premerstein, N. Vulić, Spomenik 38, 1900, 21 no. 11 (drawing)
Corpus Inscriptionum Latinarum 03, 14529
Inscriptions de la Mésie supérieure 2, 113
Vojin Nedeljković, Živa Antika 43, 1993, 145-150