1 )
1 )
Во овој епитаф, на местата каде што се стреми кон возвишеност на мислата и стилот, се појавуваат по некој дактил и јамб; изразот така добива поетска димензија, а метриката се јавува како нуспојава на ова. Епиграфите од овој тип се нарекуваат „commatica“. Алитерацијата, како средство за нагласување, му е својствена на латинскиот уште од времето на Плаут. Соодветен пример за тоа се наоѓа овде: hic .. hunc humauit paruolum. „овде таткото, останат сам, го погреба овој малечок“. Следната реченица, cuius .. dolet, е малку несмасна. Се чини дека значи: „(таткото), обземен од жал по него, боледува од (глетката врз) дневната светлина“. По името, титулата и релацијата на донаторот (Vlpius .. pater), завршната реченица е навистина прегнантна: a quo sibi sperabat — „од когошто се надевал тој самиот(дека ќе ги прими погребните почести)“. Оваа идеја („подобро јас да бев на негово место“) е честа на епитафите.[Војин Недељковиќ]
A. von Premerstein, N. Vulić, Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Institutes in Wien 3, 1900, Beiblatt 118–119, no. 11 (drawing)
A. von Premerstein, N. Vulić, Spomenik 38, 1900, 21 no. 11 (drawing)
Corpus Inscriptionum Latinarum 03, 14529
Inscriptions de la Mésie supérieure 2, 113
Vojin Nedeljković, Živa Antika 43, 1993, 145-150