1 )

1 )

Две крилате фигуре се, према Мирић (Mirković, IMS² ad loc.), тумаче као genii покојника – или, можда, као daimones у платонском смислу. Њихове бакље можемо повезати са њиховом улогом „вођа душе“ на путу у онај свет. Надгробни натписи нам често откривају последњу службу коју је римски ветеран обављао у војсци. Овде имамо ueteranus ex mensore tritici, бившег војника који се „повукао са дужности мерача жита“. Многи натписи се завршавају филозофском поруком или неком врстом размишљања. У овом случају порука је двострука. Њен први део дат је из перспективе покојника: Quod nescientes accepimus, inuiti reddidimus, „Оно што смо, несвесни, примили, невољно смо вратили“ – то јест, живот. За други део, Ταῦτα, „То је то!“, уп. IMS 1.71 (који је у целини на грчком). Формула је врло снажна: „То је све што има“, „То је смисао целог живота.“ Натпис садржи нестандардне фонетске облике: memoria уместо memoriam и fabrikabimus уместо fabricauimus. Такве су се графије у римско доба сматрале вулгарним. Облик coniux такође се сматрао мање исправним од coniунx (иако не тако вулгарним као coiux). У значењу „надгробни споменик“ memoria је „епиграфска реч“ и прилично уобичајена. У књижевном латинском тај облик се не јавља пре хришћанских аутора 4. века. Глагол fabricare (-ari) у значењу „сазидати, подићи“ (споменик) ређи је у епитафима од facere или ponere, али ипак има неколико десетина потврда широм Царства; конкретније, memoriam fabricauit се јавља у једном натпису из Арабије (AE 1913.145). У нашем натпису „сазидати“ вероватно најбоље одговара смислу: уклесана плоча је била само један део већег споменика.